61 festival

JOSIF MARINKOVIĆ (1851–1931)

Bista Josifa Marinkovića u našoj školiBista Josifa Marinkovića u našoj školiOvaj veliki umetnik rođen je 15.09.1851. godine u banatskom selu Vranjevu, današnjem delu Novog Bečeja. Bio je kompozitor, horovođa, muzički pedagog i publicista. Rođen posle Kornelija Stankovića, a pre Stevana Stojanovića Mokranjca, Josif Marinković sa pomenutom dvojicom čini osnovicu srpskog muzičkog stvaranja i jednu od najvažnijih ličnosti srpskog muzičkog stvaralaštva s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Umetničku karijeru započeo je u Beogradu, kada je Srbija bila Kneževina pod dinastijom Obrenovića. Završio ju je 13. maja 1931. godine, u vreme Karađorđevića, kada je Beograd bio glavni grad Kraljevine Jugoslavije.

Od ranog detinjstva Josif Marinković je bio obuzet muzikom; samoučki je ovladao sviranjem na tamburi, gitari, harmonici i klaviru. Voleo je da učestvuje u svakom vidu muziciranja, da izvodi naučene pesme ali i da improvizuje. Prvu ozbiljniju muzičku poduku dobio je u Učiteljskoj školi u Somboru od češkog kompozitora Dragutina Blažeka. Iz tog perioda datiraju Marinkovićeve prve horske i instrumentalne kompozicije koje su svoju premijeru doživele na svetosavskoj ''Besedi'' 1873. godine. Marinković se nakon završene Učiteljske škole uputio u Prag gde je studirao u klasi profesora Franca Skuherskog. U tom periodu (od 1873–1881. godine) zaista otpočinje njegova plodna kompozitorska delatnost. Svestan tadašnjeg položaja srpske umetničke muzike – kao i činjenice da se čovek uči dok je živ – nešto kasnije se odlučuje da pođe na usavršavanje u Beč (od 1886–1887. godine) gde je imao priliku da prisustvuje predavanjima Edvarda Hanslika, velikog muzičkog kritičara i estetičara toga doba.

Fotografija Josifa MarinkovićaFotografija Josifa MarinkovićaNakon završenih studija odlazi u Beograd gde dugi niz godina radi kao dirigent tadašnjih najpoznatijih horova iz Beograda, Zemuna i unutrašnjosti Srbije: Beogradskog pevačkog društva, Akademskog pevčkog društva Obilić, Radničkog pevačkog društva, Pevačke družine Stanković, Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, Bogoslovskog pevačkog društva Bratstvo i raznih školskih horova. Istovremeno sa dirigentskom aktivnošću Marinković započinje i dugogodišnji pedagoški rad. Radio je kao nastavnik pevanja u Bogosloviji, a zatim i kao nastavnik muzike u Pedagoškoj školi i Drugoj muškoj gimnaziji. Josif Marinković je jedno vreme bio aktivno angažovan i u književnom časopisu Preodnica u kome je objavio niz napisa. U penziju odlazi 1924. godine, nakon trideset i sedam godina radnog staža, u svojoj sedamdeset i trećoj godini. Tada se u potpunosti posvetio stvaralaštvu. Veliki umetnik poživeo je još sedam godina, ne prestajući da komponuje i stvara.

Pored vokalnih kompozicija kojima je pristupao sa posebnom ljubavlju i pažnjom, pisao je i instrumentalna, vokalno-instrumentalna, kao i jedno muzičko-scensko delo. Njegove kompozicije pripadaju vrhunskim ostvarenjima srpskog muzičkog romantizma. Glavni nosilac muzičkog izraza kod Marinkovića je melodija. U svojim kompozicijama ostvarivao je idealno poklapanje jezičkih i muzičkih akcenata i na taj način isticao zvučnu lepotu i izražajnu snagu srpskog jezika. Marinković ozbiljnije pristupa i klavirskoj pratnji koja je u njegovim kompozicijama vrlo razrađena – donosi harmonsku podršku melodiji, podvlači dramske momente, uvodi u štimung kompozicije, zvukovno opisuje programske detalje – pa se ponekad stiče utisak da je klavir koristio kao nužnu zamenu za orkestarski aparat. U odnosu na savremenike razlikovao se i po slobodnijem pristupu harmoniji. Stilske okvire koje je prihvatio u mladosti zadržao je tokom celog svog života, ali ih je konstantno nadograđivao.

Stvaralački rad, kako je sam imao običaj da kaže, donosio mu je pravo i najveće zadovoljstvo. Marinković je često prerađivao, drugačije aranžirao svoje kompozicije. Zadržavajući isti poetski tekst (samim tim i naslov), mnoge kompozicije oblikovao je više puta i menjao ih na taj način što je stvarao ne samo varijante i različite verzije iste pesme, nego im je često menjao i izvođački sastav, pa i celu muzičku koncepciju. Ostavio je za sobom preko sto devedeset kompozicija. Bogatstvu njegovog opusa ne doprinosi samo broj kompozicija, već i široka paleta različitih žanrova u kojima se oprobao. Mnoge muzičke žanrove upravo Marinković uvodi u srpsku muziku.

Životne situacije u kojima se našao nalagale su mu da najveći broj kompozicija nameni horskim sastavima. Pored onih napisanih za horove a kapela, tu su i dela za horove uz pratnju klavira. Horovi sa klavirom po mnogo čemu podsećaju na kantate, a neki od najpoznatijih su Zadovoljna reka, Na veliki petak, Potočara i Kantata Dositeju Obradoviću. Pisao je svetovna, ali i duhovna horska dela, za muške, ženske i mešovite, kao i za dečije horove. Svakako najviše prostora zauzimaju rodoljubive horske kompozicije, među kojima su najpopularnije u svoje vreme bile Narodni zbor (poznata i kao Hej, trubaču), Junački poklič, Pesmom srcu i Slavija. I danas se na repertoarima mnogih horova nalaze Kola – dela koja predstavljaju spletove obrada narodnih pesama, preteče Mokranjčevih Rukoveti – a Marinković ih je za sobom ostavio ukupno jedanaest. Vrlo je vredan i njegov doprinos duhovnoj muzici gde posebno mesto zauzimaju Božanstvena liturgija Svetog Jovana Zlatoustog, Pomen (odnosno Opelo), Jedinorodni sine (za muški hor i orgulje), Heruvimska pesma i Otče naš. Mnoge horske pesme koje je Josif Marinković namenio deci ranije su se koristile u nastavi pevanja, a danas ih možemo čuti na festivalima i takmičenjima dečijih horova. Među njima se ističu Oh, proleće ponosito, Nestašni dečaci i Ljubimče proleća.

Korice notnog izdanjaKorice notnog izdanjaNajuzvišenije mesto u stvaralaštvu Josifa Marinkovića ipak pripada solo pesmi. Njegove solo pesme moguće je podeliti prema načinu/principu po kome su komponovane. U prvu vrstu spadaju one koje su stvorene citiranjem i umetničkom obradom narodnih melodija, gde treba spomenuti kompozicije U agana, Kiša ide, Neno moja, Gradinom zlato hodilo. Drugu vrstu predstavljaju solo pesme koje su komponovane u stilu koji je blizak folkloru (takozvane ''sevdalinke'') gde su najvažnije Šano dušo, Iz grad u grad, Stojanke, Gde si, dušo, Pod prozorom i Oj, meseče. Solo pesme originalne inspiracije nastaju na stihove pesnika, Marinkovićevih savremenika, i pripadaju trećoj vrsti. Upravo ta originalna dela (takozvana ''dela originalne invencije'') su ono po čemu se Marinković izdvaja u odnosu na ostale kompozitore voga doba, a najznačajnije solo pesme iz ove oblasti su Kaži mi, kaži, Potok žubori, Rastanak, Molitva i Čežnja. Pretpostavlja se da je prva solo pesma koju je komponovao Ala je lep ovaj svet, nastala oko 1880. godine na stihove Jovana Jovanovića Zmaja, dok je poslednja Čežnja, ljubavna solo pesma napisana na stihove Gige Bakalovića. To je ujedno i poslednje delo koje je Josif Marinković komponovao.

Instrumentalna dela najviše je stvarao u početnom periodu. Pored onih koje je namenio klaviru, kao što su Zvučna davorija, Banatsko kolo, Fuga i Sonatina za četiri ruke, u njegovom opusu postoje i kompozicije za violinu i klavir: Fantazija, Nokturno i Dve srpske igre. Simfonijska poema Molitva pisana je za orkestar. Jedini Marinkovićev pokušaj na polju scenske umetnosti jeste muzika za komad s pevanjem Suđaje. Ovo muzičko-scensko delo izvedeno je 1894. godine i predstavlja preteču naše nacionalne opere.

O ugledu koji je uživao svedoči podatak da je 1907. godine izabran za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije nauka. U sećanjima porodice, prijatelja i učenika brižljivo je negovana uspomena na njegovu toplu prirodu, sanjarsku i melanholičnu, introvertnu, ali spremnu da rasplamsa strasti – sliku tipičnog romantičara. Za svoj rad Josif Marinković je bio je visoko počastvovan od strane mnogih organizacija.

Velike su Marinkovićeve zasluge za stvaranje nacionalne muzike i razvitak kulturnog muzičkog života na ovim prostorima. Zadužio je našu kulturu, kako svojom ideologijom, tako i kompozitorskim radom i živom društvenom delatnošću. Kroz svoju originalnu i nadahnutu muziku Marinković je izrazio s jedne strane polet i patetiku rodoljubive poezije, a sa druge strane prefinjenu i melanholičnu atmosferu romantičarske lirike. Zbog toga su njegov lik i delo predstavljali barda tadašnjih generacija ponesenih nacionalno-oslobodilačkim idejama, ali u isto vreme i pesnika koji je muzički izražavao svoja najintimnija osećanja.

 

Kontakt

Za sva pitanje možete nas kontaktirati putem:

  •  Telefon: +381 (0) 23/561-104

Poveži se sa nama...

Mi smo i na socijalnim mrežama.... Poveži se sa nama da budemo u kontaktu!